Idejni projekat

Hibridno sidro

Hibridno sidro je inovativan sistem sidrenja visokih performansi. Razvio ga je HOFMANN kako bi se maksimizirala otpornost tankih fasadnih panela od kamena na opterećenje na izvlačenje na otvoru za anker. Hibridni anker je kombinacija igle i podrezanog ankera. Bočni klin je dužine do 125mm koji se ubacuje u perforirani deo navojne šipke M6/M8/M10 koja se ubacuje sa zadnje strane panela sa dubinom ugradnje od najmanje 15 mm. Matica se zateže sa 6 KN obrtnog momenta.

Celokupno sidro deluje napregnuto i zahvata veoma veliko područje smicanja probijanja u panelu što sprečava lokalni kvar i štiti od bilo kakvih varijacija u prirodno promenljivim svojstvima kamena.

Ovaj anker je veoma svestran, može se koristiti i za ručno postavljene i za jedinstvene fasadne sisteme. Pošto je debljina panela na tački sidrenja kalibrisana, rezultat je veoma precizna fasada bez preokreta između panela. Za ručno postavljene fasade, hibridni anker je povezan sa nosačem c-kanala koji je okačen u sistem šina. Takođe je pogodan za nadzemne sofit panele koji se mogu pričvrstiti samo sa zadnje strane panela. Dalje služi kao čvrsto spojena veza  koristeći ugao u obliku slova L za detalje u uglovima.

U jedinstvenom sistemu zidnih zavesa, hibridni anker obezbeđuje idealan prenos opterećenja na jednu fiksaciju i tri labave tačke gde se termičko širenje i kontrakcija podešavaju u potkonstrukciji idealno izvedenom sa sistemom ključaonica tako da se kameni paneli mogu zameniti naknadno. Snažna leđa i drugi objedinjeni sistemi, uključujući prefabrikovani kameni furnir, podjednako imaju koristi od svestranosti, performansi i uklanjanja tolerancije debljine kalibracijom ovog sistema sidrenih reznih ivica.
Proizvod se primenjuje za fasade, zidove, ručno postavljene fasade kao i sisteme zid zavesa.
Izvor: https://www.archdaily.com/
by Sanja Banika

Koncertna dvorana – Ankara

Zgrada Predsedničke simfonijske koncertne dvorane sa fokusom na kulturu ima za cilj da dokaže prednost kako lokalnoj tako i globalnoj muzičkoj sceni, dok istovremeno služi da bude pokretač interakcije i razmene među građanima.

Predsednička simfonijska koncertna dvorana nalazi se u srcu grada, tačno u sredini osovine koja povezuje istorijski dvorac Ankara i Anıtkabir, mauzolej Mustafe Kemala Ataturka (osnivača Turske Republike). Ugrađen je u relativno napušteni urbani pejzaž, koji je jedina praznina koja gleda prema Anıtkabiru i istorijskoj citadeli Ankare sa Bulevara Ataturk, koji funkcioniše kao glavna avenija od prvih urbanističkih planova Ankare. Odluka je bila da se izbegne prekidanje pogleda i na Citadelu i na Mauzolej.

Projekat se izdvojio među ostalim konkursnim radovima sa dve istaknute karakteristike: Jedna je ta suptilna simbolika koja se tiče dijaloga predmoderne i moderno-republikanske istorije grada. Strategija dizajna daje prioritet pogledima na oba spomenika i uspostavlja dijalog tako što je savremena kulturna destinacija između. Drugi se tiče vanvremenske forme i prostornih kvaliteta kompleksa. Prema izveštaju žirija, zgrada otkriva simboličnu arhitekturu koja se neće istrošiti tokom vremena, izbegavajući jezik dizajna koji može da važi tokom određenog vremenskog perioda.

Konfiguracija kompleksa je tako dizajnirana da foaje trouglaste prizme uspostavlja dijalog između Citadele Ankare i Anıtkabira. Tako je prikaz „pre i posle republike” intenziviran kroz kulturnu kuću. Ovaj foaje je dizajniran kao „urbana soba“ tako što je transparentan i javno dostupan. Kolosalna kupola u obliku jajeta zamišljena je kao sala simfonijskog orkestra kapaciteta 2000 gledalaca, a sferna kupola je projektovana kao sala kamernog orkestra kapaciteta 500 gledalaca koja iskače iz ovog zasvođenog foajea trouglastog prizma. Prateći vinogradarski koncept koncertne sale, muzičari su smešteni u sredini, dok publika okružuje binu, dižući se u strmo nagnute redove.

 

Foaje i koncertne sale nalaze se na najnižem nivou lokacije, a […]

VIA 57

VIA 57 Vest je hibrid između evropskog perimetarskog bloka i tradicionalnog nebodera na Menhetnu, kombinujući prednosti oba: kompaktnost i efikasnost dvorišne zgrade sa prozračnošću i prostranim pogledom na neboder.

Držeći tri ugla bloka niskim i podižući severoistočni ugao ka vrhu od oko 140m, dvorište otvara pogled na reku Hadson, unoseći nisko zapadno sunce duboko u blok i ljubazno čuvajući pogled na reku sa susedne kule Helena.

 
Forma zgrade se menja u zavisnosti od tačke gledišta posmatrača. Dok izgleda kao piramida sa autoputa Vest-Sajd, pretvara se u dramatični stakleni toranj iz Zapadne 58. ulice.

 

Dvorište koje je inspirisano klasičnom urbanom oazom Kopenhagena može se videti sa ulice i služi za proširenje susednog zelenila parka reke Hadson u VIA.

Nagib zgrade omogućava prelaz u razmeri između niskih struktura na jugu i visokih stambenih kula na severu i zapadu lokacije. Visoko vidljiv kosi krov sastoji se od jednostavne ravnine površine perforirane terasama – svaka jedinstvena i okrenuta prema jugu.

Svaki stan poseduje erker kako bi se pojačale prednosti velikodušnog pogleda i balkona koji podstiču interakciju između stanara i prolaznika.

Izvor:https://architizer.com/

by Sanja Banika

„Terrace Villa“ – Indonezija

Smešten u zoni bez automobila u sred polja pirinča, malih potoka i pogleda na džunglu, objekat uživa u miru u autentičnom, balijskom okruženju. Male prodavnice, udobni kafići, restorani, masaže i škole joge nalaze se na pešačkoj udaljenosti. Centar i atrakcije Ubuda su u neposrednoj blizini i udaljeni su samo nekoliko minuta.

Objekat predstavlja spoj minimalističke i savremene arhitekture sa indonežanskim elemenatima. Smešten na dobro uređenoj parceli od površine 568m2 od čega je 386m2  stambenog prostora. Kompleks se sastoji od dve zgrade na 2 sprata. Pre ulaska na imanje dočekuje vas posebna recepcija i prodavnica u samostojećoj zgradi.

Dve odvojene zgrade okružuju unutrašnje dvorište oko velikog bazena sa sunčalištem i ležaljkama. Sazrele tropske bašte pružaju senku tokom dnevne vrućine. Veliki dnevni prostor otvorenog koncepta sa modernom kuhinjom i dugim centralnim prolazom idealan je da funkcioniše kao restoran koji će zadovoljiti potrebe gostiju ili kao višenamenski životni prostor.

U okviru objekta smešteno je 5 prostranih jedinica, koje se sastoje od 2 sobe u prizemlju sa balkonom, 2 apartmana na 2 nivoa sa vidikovcem na II spratu i spavaće sobe u potkrovlju sa velikom terasom na krovu. Sve sobe imaju obilje prirodnog dnevnog svetla, lepo su nameštene i nude privatna kupatila sa japanskim kadama ili tuševima.

Inspiracija za ovakav koncept arhitekture datira iz ranog XX veka koje karakteriše: niski nagibi krovova, nadstrešnice i okruženje otvorenog poda koje zadovoljava različite vibracije i različite potrebe.
 

Izvor: https://www.archdaily.com/

by Sanja Banika

 

Akustični paneli – „Soft Cell“

„Soft Cell“ su akustični paneli proizvođača Kvadrat Acoustics-a  koji se prvenstveno koriste kao građevinski elementi koji su  pogodni i za naknadnu montažu.

 
Napravljene od recikliranog aluminijuma i sa tekstilnom završnom obradom, akustične ploče su zategnute da izdrže vlažnost i temperaturne uslove. Mogu se ponovo tapacirati i njihove komponente ponovo koristiti koliko god je potrebno.
  
„Soft Cells Reflective“ paneli sadrže reflektujuću ploču iza tekstilnog sloja. Tipično, ovaj model nudi apsorpciju zvuka klase E (visoku refleksiju), prema ISO 11654.

Prostori u kojima govor odnosno zvuk treba da se projektuju u određenom smeru, npr. blizu govornika u konferencijskoj sali ili u muzičkoj sali iznad orkestra.

 

Najčešća primena je na zidovima i plafonima. Može se koristiti za javne, obrazovne, ugostiteljske, korporativne prostore kao i  muzičke sale. Paneli su prilagodljivi po veličini i potrebi sa velikim izborom završne obrade. Visoka refleksija zvuka uz 10-godišnju garanciju na proizvod.
Pogledajte na koji način se formiraju i proizvode ovi akustični paneli.

Izvor: https://www.archdaily.com/

by Sanja Banika

 

Grand teatar – Kvebek

Cenjen zbog svoje brutalističke arhitekture Viktora Prusa i istorijskog murala Džordija Boneta krhki Grand teatar Kvebeka** otvoren 1971. godine zahtevao je veliku intervenciju da bi se obnovio i zaštitio spoljni omotač. Glavna karakteristika pozorišta su prefabrikovani betonski unutrašni i spoljašnji zidovi. Do oštećenja došlo je usled prodora vlage na satavima betona.

 

Nova spoljašnja školjka bledi, nestaje, reflektuje se, svetli. Diskretno i osetljivo artikuliše projekat. Osim svoje primarne funkcije, kućište deluje kao produžetak originalne zgrade koju sada štiti koristeći Prusovu fino razvijenu strukturnu logiku i kompoziciju ispunjenu neobičnim oblikom zgrade.

Lemay + Atelier 21 inovativno stakleno kućište je delikatan odgovor na ovaj složeni problem. Početak projekta renoviranja zahtevao je razmatranje dve njegove komponente: arhitekture Prusa i monumentalnog dela Boneta. Predložena intervencija je trebalo da bude zasnovana na interpretaciji u delo koje prikazuje finoću.

Staklo štiti zgradu od vremenskih prilika preko omotača, dok rekuperacija toplote niskog protoka i sistem termalne mase pružaju energetski efikasno i ekonomično rešenje.

Stakleno kućište je pojačano prema morfologiji Grand teatra uvija se u uglovima, podiže se u podnožju bledi ostavljajući betonski rad netaknutim i savršeno vidljivim.

**“Grand Theatre de Quebec“ je kompleks scenskih umetnosti u gradu Kuebeku u Kanadi. Zamišljen je da obeleži stogodišnjicu Kanade 1967. i Konferenciju u Kvebeku 1864, jedan od ključnih sastanaka koji je doveo do Kanadske konfederacije 1867.
Dizajniran od strane poljsko-kanadskog arhitekte Viktora Prusa, izgradnja je započela 1966. godine pod vlašću premijera Jeana Lesagea ali ju je zaustavila vlada Nacionalne unije Danijela Džonsona. Izgradnja je nastavljena krajem 1967. godine pozorište je zvanično otvoreno tek 16. januara 1971. godine.
 

Izvor: https://architizer.com/, https://en.wikipedia.org/

by Sanja Banika

Oživljavanje priobalja Praga

Izrada projekta je trajala punih 10 godina. Koinicijativa je pokrenuta 2009. godine kao programska i arhitektonska revitalizacija područja uz obalu Praga izgrađenog kao kej i pretovarno mesto. Područje je nakon poplava 2002. napušteno i koristilo se kao parkiralište. Postepenim aktiviranjem programa postigli smo kulturni i društveni preporod, a potom i arhitektonsku sanaciju.

Područje Praga pored reke je javni prostor od gradskog značaja, omogućavajući jedinstvenu simbiozu javnog prostora sa kičmenom moždinom grada: reku Vltavu. U uređenom delu obala, rečna arhitektura postaje okosnica rečne kičmene moždine, koja kroz pojedinačne „pršljenove“ nasipa drži koštani sistem grada na kome je okačena celokupna urbana struktura koja čini njegovo telo .

 
Ogromno revitalizovano područje uz reku proteže se duž tri praška nasipa: Rašin, Horejši i Dvorak, dužine skoro 4 km. Završena prva faza najveća je investicija Praga u javni prostor nakon revolucije 1989. godine, prva ove vrste i sa velikim sociokulturnim uticajem. Fokus je bio na rekonstrukciji 20 svodova u zidu pored reke (prvobitno skladišta leda). Umesto stvaranja klasičnih enterijera, svodovi su spojeni sa spoljašnjošću sa maksimalnim kontaktom sa rečnim područjem i rekom.
Svodovi će služiti kao kafići, klubovi, ateljei, radionice, galerije, ogranak biblioteke, prostor za sastanke suseda i javne toalete. Arhitektonski dizajn radi sa modularnom raznolikošću, prostori su dizajnirani kao detaljna osnova koja uključuje sve operativne i tehničke sadržaje i šipku koja se može premestiti na različite položaje. Postoji korisnički priručnik koji sadrži identifikaciju pojedinačnih stanara i dodavanje ugrađenih elemenata (umetanje podova u velike svodove, spoljnu šipku itd.) Naglasak je stavljen na moguće podešavanje svakog od trezora tako da stiču dosledan integritet opremom svakog stanara svojim nameštajem za sedenje i elementima enterijera. Kao arhitekti, nadgledamo pojedinačna prilagođavanja tako da se očuva osnovna vizija područja, uz postizanje autentičnosti za svakog stanara.

Intervencije se simbiotski […]

Hotel u kompleksu vinarije – Portugal

Vino su proizvodili tradicionalni zemljoposednici u regionu Alto Douro oko 2.000 godina. Od XVIII veka, njegov glavni proizvod, vino vino, svetski je poznat po svom kvalitetu. Ova duga tradicija vinogradarstva proizvela je kulturni pejzaž izuzetne lepote koji odražava njegovu tehnološku, društvenu i ekonomsku evoluciju. Novi hotel  u Kuinta de Santo Antonio nalazi se na platou tik ispod male kapele Santo Antonio iz 18. veka, koja se nalazi na uzvišenju kompleksa. Hotel je zgrada sastavljena iz nekoliko delova od kojih je većina raspoređena oko dvorišta.

Tokom vekova, terase red po red građene su prema različitim tehnikama. Najranije, korišćeno tokom ere pre filoksere (pre 1860), bilo je to od sokalkosa, uskih i nepravilnih terasa ojačanih zidovima od škriljavog kamena, koje zahtevaju stalno održavanje na koje se može zasaditi samo jedan ili dva reda loze. Dugi nizovi neprekidnih, pravilno oblikovanih terasa datiraju s kraja 19. i početka 20. vijeka kada su vinogradi Douro obnovljeni, nakon napada filoksere. Nove terase promenile su pejzaž, ne samo zbog monumentalnih zidina koje su izgrađene, već i zbog činjenice da su bile šire i blago nagnute kako bi se vinova loza bolje izlagala suncu.

Monumentalni pejzaž je deo svetske baštine UNESCO -a „Alto Douro“ koja  zahtevaju elegantna, odgovorna i suptilna arhitektonska rešenja.

Pozicija ovog kompleksa povezuje čoveka sa prirodom, njenim zvukom, mirisom drveća i voća. Blizina tekuće vode pojačava sva čula na viši nivo.

Težeći vrednostima kao što su održivost, trajnost, kao i poštovanje i integrisanje u kulturno nasleđe regiona ADV, izbor materijala i građevinskih sistema definisan je pažljivim proučavanjem narodne arhitekture i odlučnom preferencijom za prirodne materijale, kojih ima dosta u regionu .

 

Izvor: https://architizer.com/, https://whc.unesco.org/

by Sanja Banika

„Brush House“

Ova kuća smeštena je na uglu tipičnog prigradskog bloka u Melburnu. Lokacija istražuje alternativni obrazac podele gde se prednji i zadnji vrtovi stapaju u neprekidni prostrani pejzaž. Kuća demonstrira progresivan pristup arhitekturi kroz fluidnu formu ekspresivne zakrivljene betonske fasade i tekućeg unutrašnjeg planiranja.

Izrezbareni otvori dvostruke visine pružaju solarnu zaštitu dok uokviruju pejzaž šire. Okulusni svetlarnik signalizira ulazak. Eksperimentalna upotreba betona stvara vodeni oblik kroz divnu saradnju arhitekte, inženjera i graditelja. Kuća od četki otvara novo tlo uzimajući rudimentarni betonski postupak izgradnje i podižući ga na teksturnu i izrazito izražajnu fasadu koja se angažuje i doprinosi uličnom pejzažu, dodajući savremeni sloj u okolni kontekst.

Interni prostori teku, stvarajući fluidan i velikodušan osećaj lakoće u sebi. Čaura nalik pećini neguje i štiti stanovnike. Opipljiv osećaj „utočišta“ je preovlađujući. Po rečima naših klijenata; „Dizajn našeg doma omogućava nam da se okupljamo i komuniciramo u udobnom centralnom delu donjeg sprata, a takođe pruža niz ugodnih zona za opuštanje u miru.

Tokom dužih perioda zaključavanja Covid-a cenili smo svetlost, prostor i svestranu prirodu rasporeda soba. Svi smo mogli srećno da učimo, radimo i igramo se na jednom mestu – uz nežne obline zidova pružajući nam osećaj sigurnosti, topline i udobnosti ’.

Kuća za odmor je mirno utočište – delikatna ravnoteža između mase i bestežinskog stanja izražena u njenoj organskoj materijalnosti. Istraživanje oblika i svetlosti gde prevladava osećaj uzdržanosti. Izražajna, ali potcenjena, „Brush House“ je beskompromisna i postojana arhitektonska porodična kuća koja će izdržati test vremena.

Izvor: https://architizer.com/

by Sanja Banika

Projekt „Iceberg“ – Danska

Razvoj luke Arhus pruža veliku priliku drugom po veličini gradu Danske da se razvije na socijalno održiv način obnavljanjem starog terminala za kontejnere koji se ne koristi. Područje bi trebalo da postane živa gradska četvrt koja se sastoji od mnoštva kulturnih i društvenih aktivnosti, izdašnog broja radnih mesta i, naravno, izuzetno mešovitog i raznolikog niza tipova stanova.

Trećina od 200 stanova projekta biće izdvojeno kao povoljan stan za najam, čiji je cilj integrisanje raznolikog društvenog profila u novi kvart.

Glavna prepreka projekta je gustina postavljena za razvoj, željeni kvadratni metar su u sukobu sa navedenim ograničenjima visine lokacije i ukupnim namerama pružanja pogleda na okean zajedno sa dobrim uslovima dnevnog svetla.

Projekat „Iceberg“ pregovara o ovom problemu tako što ostaje daleko ispod maksimalne visine u tačkama i izlazi iznad isprekidane linije u drugim trenucima. Oblik „Vrhovi“ i „kanjoni“  pokazuju snagu projekta  istovremeno osiguravajući da svi stanovi budu opskrbljeni izdašnom količinom prirodnog osvetljenja i pogledom na rivu kroz njegovu čitavu dubinu, pa čak i šire, omogućavajući susednim zgradama iste kvalitete.

 

Izvor: https://architizer.com/

by Sanja Banika